Dijamanti Beraha Kovačević
September 13, 2011 Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Dušan Gavrilović | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dušan Gavrilović
Back to We Survived
Back to serbianholocaust.org
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Zovem se Dijamanti Beraha-Kovačević. Beraha je devojačko prezime. Rodjena sam u Prištini od majke Sare, devojačko Ruben i oca Majira. Imala sam dva brata i dve sestre. Pre rata otac je imao trgovinu u Prištini, a majka je bila domaćica.
Još pred rat je počelo da se oseća da će da skupljaju Jevreje. Moji su roditelji odlučili da se sklone (kada je to već postala stvarnost) i sklonili smo se u Albaniju. Tu smo bili do 1943, dok nije kapitulirala Italija. Tada je i tamo postalo opasno za Jevreje. Onda smo se vratili na Kosovo. Pošto se otac bavio trgovinom imao je veliki broj poznanika i prijatelja. Sklonili smo se u Orahovac kod jednog domaćina koji je bio poznat po tome što je svima pomagao. Imao je veliko imanje. On nas je krio. U tom skrivanju bilo je problema jer, znate kako, uvek se sazna.
- Kako su njega otkrili?
Tako što je kupovao mnogo hrane. To znam po priči mojih roditelja, ja se toga ne sećam. Pratili su ga i shvatili da tu ima još nekoga. On je kupovao više hrane i donosio nama. Mi smo se krili na tavanu sve dok jednog dana nisu došli Šiptari. Ja kažem Šiptari, a ljudi obično koriste termin Albanci. To je meni strano i čudno, jer to je isto kao kada bih ja rekla da sam Izraelka. Ja nisam Izraelka jer nisam rodjena u Izraelu. To su Šiptari koji su rodjeni na Kosovu. Albanci su oni koji su rodjeni u Albaniji. Oni (Šiptari) su ga uhvatili (našeg domaćina) i mi smo sa tavana, kroz neke pukotine, kroz neke letve gledali kako ga maltretiraju i tuku. On je bukvalno bio polumrtav. Moj otac nije mogao više da izdrži (da to gleda), sišao je dole i tako smo se predali. Na žalost, ne sećam se imena tog domaćina koji je pokušao da nas spasi i koji nas je dugo čuvao. Imao je nadimak Džek zato što je dugo radio u Americi. Nekada su išli u pečalbu (u Ameriku). Tamo je dosta zaradio i kada je došao kupio je vinograde, kuće... A mnogima je pomagao. Ja sam pre trideset i pet godina sasvim slučajno srela njegovog sina u belgijskoj ambasadi. Išla sam po (izraelsku) vizu jer su Belgijanci vršili tu uslugu pošto tada ovde nije bilo ni izraelskog konzulata ni ambasade. Kada je čuo moje prezime, trgao se. Bio je stariji od mene, ali je imao dobru memoriju. Dogovor je bio da se čujemo, vidimo i razmenimo telefone ali su ga prozvali i ja sam izgubila kontakt sa njim, zbog čega mi je žao. Ali znam da je moj otac, dok smo živeli u Izraelu, tom gazda Džeku iz Izraela slao tekstil u vrećama Italijani su u Albaniji bili naklonjeni svima nama koji smo imali ograničeno kretanje. Neki (od nas) su se čak bavili nekim malim biznisom, prodavali sitnice, raduckali po nešto da bi se izdržavali i oni (Italijani) su se pravili da to ne vide. Bili su dobri, čak su, znam po priči, nekima koji nisu imali davali hranu i garderobu.
- Da li se sećate kako je bilo kada ste krenuli u Albaniju?
Sa Kosova smo krenuli u čezama. To su zatvorene čeze. Moji roditelji, ja, moje dve sestre i brat bili smo obučeni kao Šiptari u šiptarske nošnje. Mi žene smo bile u dimijama, šalvarama, a otac i brat kako se oni oblače, sa onim belim kapama, sa kečetom na glavi. Tako smo u tim čezama išli do granice. To se,naravno, plaćalo. Imali smo male kesice sa zlatnicima. Bez toga nije moglo da se mrdne. Kada smo došli do granice, tu su nas Albanci zaustavili. I oni su, naravno, tražili svoj deo para i dobili su svoj deo. Tu smo promenili čeze. Prešli smo u neke druge, njihove, i nastavili dok nismo stigli do Skadra. U Skadru smo se krili. Iz Skadra su nas pokupili Italijani i odveli u Berat.
- Gde ste se krili po Skadru?
Po privatnim kućama, ali to je bilo kratko. Ne znam koliko, nije ni bitno. Uglavnom, to je bio taj put za Albaniju. Bilo je dosta Jevreja. Znam da je u Albaniji ostalo tri stotine jedanaest duša, Jevreja, do 1991. ili 1992. godine kada je Albanija otvorila svoja vrata i pustila te Jevreje da dodju u Izrael. Medju njima je bila moja sestra od tetke sa ćerkom, zetom i unukom. Oni su se (tokom celog rata) krili negde u Albaniji i tako preživeli. Ostali su (u Albaniji) i posle rata. Zašto posle rata? Posle rata su iz Albanije ljudi počeli da se vraćaju. Jevreji, Srbi, ne znam ko već. Oni nisu stigli (da predju granicu). Koji je bio povod, šta je bilo, ni oni ne znaju, ali je bilo u pitanju par dana kada su (iznenada) zatvorili granice i oni nisu mogli da izadju. Tako je tri stotine jedanaest duša ostalo u Albaniji i onda su došli u Izrael. Medju njima je bila ta moja sestra od tetke. Moja mama je bila najmladje dete u porodici, a njena majka je bila najstarije dete.
- To je bio logor u Beratu?
Pa nije bio logor. To je bio kao geto. Par ulica i tu smo mogli da se krećemo. Bilo je ograničeno kretanje i policijski čas. Čak su i neke svadbe bilo. To sam čula iz priče. Ne mogu da kažem da se živelo normalno, ali niko nije stradao, nikog nisu maltretirali, nisu tukli, nisu ubijali. Italijani su to sve gledali kroz prste, a i sami Albanci su bili u redu. Ja se sećam da je par puta neko iz porodice, da li otac, da li majka ili neko iz familije rekao: "E, da su samo Albanci iz Albanije bili u pitanju nijednom Jevrejinu ni jedna dlaka sa glave ne bi falila". Jevreji su patili od Šiptara sa Kosova. Bio je jedan Džafer Deva. Ja sam kao dete znala to ime. On je bio kao kada kažeš Hitler, toliko je bio strašan i moćan. On je organizovao i pljačke i potkazivanja, ko je Jevrejin, ko nije Jevrejin. On je pravio te spiskove.
U Albaniji smo čuli smo da je bila racija i da su sa Kosova pokupili Jevreje. Pokupili su koga su pokupili i odveli. Nije se pominjalo gde , već samo da su odvedeni. Tada smo se vratili i odmah su nas uhvatili. Vratili smo se misleći da...
Majka i baka moga oca, znači moja baba i prababa, (još ranije) su odvedene u Bergen Belzen i tu su umrle od tifusa, čini mi se. Od neke zarazne bolesti. One su bile tvrdoglave i htele su da ostanu, (nisu htele da beže). Po priči mojih roditelja, ja se toga ne sećam, očeva baka je rekla: "Više volim da umrem u svojoj kući nego da me vode negde. Sigurno nas neće voditi negde gde će nam biti dobro".
- Posle koliko vremena su vas odveli u Austriju? Odmah pošto ste došli u Prištinu?
Kratko vreme smo bili u Prizrenu (u zatvoru), onda su nas odveli u Prištinu. Bili smo jedno vreme u prištinskom zatvoru i onda su nas pustili jer, nije bilo dokaza (da smo Jevreji- otac je nabavio lažna dokumenta). Moj otac je perfektno govorio nemački i to austrijski nemački. Tu (u zatvoru) je bio neki stražar ili oficir, ne znam, i on nas je pustio. Bio je vojnik, ne gestapovac. Posle jedno nedelju dana, deset dana, izdale su nas komšije. Oni su valjda hteli da se dočepaju naših stvari, jer dok nismo bili (u kući) počeli su da uzimaju naše stvari. Noću su došli (nemački) vojnici i pokupili nas. Medjutim, jedan od tih vojnika je dao mojoj mami dva prazna ranca i rekao da u njih stavi toplu garderobu jer idemo na daleki put. Mama nije razumela (nemački), ali je on (taj vojnik) tati ponovio da za decu ponese što više garderobe jer idemo daleko. To je donekle nas i spasilo. Ja ovo moram da naglasim zato što mislim da nisu svi Nemci bili krivi.(loši). Nemac, okupator, je pokušao da (nam pomogne) i krijući nam je dao dva ranca da stavimo stvari.
U logor smo odveženi vagonima za stoku. Perioda iz prizrenskog i prištinskog zatvora ne mogu uopšte da se setim, samo znam iz priče da je tu bilo dosta Jevreja i da su bili i mladići i devojke koji su bili partizani i komunisti ali u pozadini. Pošto je njih bilo malo, njih su strpali zajedno sa Jevrejima. Kada smo stigli do Beograda, podelili su nas po grupama. Nas su transportovali za Austriju. U Beogradu smo proveli par dana dok nas nisu grupisali. Oni su pravili plan koga će gde (poslati). Trebalo je da nas transportuju za Bergen Belzen sa prethodnom jevrejskom prištinskom grupom koja je već bila u Beogradu. Možda je to bila naša sreća (što smo otišli u Austriju), jer to nije bio logor smrti kao što su bili Aušvic, Treblinka i ti ostali logori. Jeste da se umiralo, ali od bolesti i gladi, mada su i tu streljali.
Ono čega se ja sećam iz logora je glad. Stalno smo bili gladni. To je ono što ne mogu da zaboravim. Sećam se i bombardovanja. Stalno su bombardovali jer je u mestu u blizini bila neka fabrika ispod zemlje, pa su je saveznici u pokušaju da je unište bombardovali u naletima. Od tog bombardovanja dosta je ljudi stradalo. Sećam se jednog doktora Gaona koga je bomba raznela i tada sam prvi put u životu videla tu strahotu. Sav je bio u komadima, utroba mu je izletela. Tada sam od straha počela da imam problema sa mokrenjem. To me je pratilo nekoliko godina, još dugo posle rata. Sećam se još jedne scene. Moja majka i neke žene su pronašle otvor u ogradi kroz koji su se noću provlačile i išle u neko selo u kome su radile. Tu su išle na prinudni rad. Odatle su iz nekih podruma krale sve što su mogle od povrća, uglavnom krompir. Jednom su ih uhvatili i prebili. Sećam se scene kako su moju majku tukli. Ona je ležala na snegu i toliko su je tukli da joj se ona ionako pocepana garderoba raspala pa su joj se videle i grudi i rebra. Krv joj je samo šikljala. Moj pokojni brat Moše, koji je imao šesnaest, sedamnaest godina, izleteo je iz barake i bacio se na nju da je zaštiti. Onda su i njega tukli, a ona je jedva ostala živa od tih batina. Do kraja života je osećala posledice tih preloma. Sećam se i bežanja. Bilo je još porodica koje su imale decu. Sa nama su bili i ti mladići partizani koje sam pomenula. Kad krene bombardovanje, mi smo bežali. Oni su mene i moju sestru nosili. Bila sam mala. Ja sam imala nepunih pet, a sestra šest i po godina. Ja sam u logoru bila najmladje dete i bio je jedan dečak. Zvali su ga Kokan, to mu je bio nadimak. Majka mu se zvala Mila, a imena njegovog oca se ne sećam. I oni su preživeli.
To selo je potpuno sravnjeno sa zemljom zbog te fabrike, pa su nas prebacili u Beč u neku školu. Odatle nosim sećanje na jadnu Silvu od doktora Zaharije, koja je skoro umrla. Bila je nešto starija od mene i imala je problem sa zdravljem. Da li su to posledice iz logora ili od pre toga, ne znam, samo znam da je ona jurila moju sestru i htela da joj izvadi oči. Bukvalno da joj izvadi oči. Jurila ju je zato što je moja sestra našla sličicu jednog dečaka. Nemačko dete, iz nekog albuma iz te škole. Kao dete sestra se stalno igrala sa tom sličicom i ljubila je. I ova je jurila sestru i govorila: "Nemoj da ljubiš nemačko dete!". Ona (Silva) je tu bila sa porodicom. Doktor Zaharija i njegova žena Flora i dvoje dece, David, zvali su ga Didiko i Silva
Nas su Rusi oslobodili. Sećam se da su me podigli da mogu da ih gledam kroz prozor. Bili su na konjima. Mislim da su to najlepši ljudi na svetu koje sam do dan danas videla. Toliko su mi bili lepi u onim uniformama, (verovatno) i zato što su nas oslobodili i spasili. To mi je tako ostalo (u pamćenju). Oni su nam od hrane dali samo neki dvopek, neki keks i čajeve, ništa drugo za tih par dana. Bili smo u jadnom stanju od malarije i počeli su da nas leče kininom, a posle par dana tog kratkog oporavka došli smo vozom u Prištinu.
Posle otprilike dve godine otišli smo u Izrael. Išli smo brodom preko Rijeke. Uslov (da možemo da odemo) je bio odricanje cele pokretne i nepokretne imovine, tako da smo otišli sa par torbi. Ništa nismo imali. Kada smo došli u Prištinu naša je kuća bila prazna i pola kuće je bilo pretvoreno u štalu, pola u svinjac. Tu su bile i krave, i svinje, i koze i ovce. Imali smo veliku kuću i veliko dvorište. Taj odlazak u Izrael decembra 1948. dosta je promenio naš pogled na život. O logoru se nije pričalo, naročito moj otac nije želeo uopšte o tome da priča. Tu i tamo, moja najstarija sestra i brat znali su da pitaju zašto nam se to desilo i zašto nije bilo otpora. Mi nismo znali da je naš pokojni otac pomagao hranom partizane u šumi. Pošto je bio trgovac, imao je para i znao je gde može da se kupi brašno u džakovima, kante ulja, so, šećer i slično i to je sve išlo partizanima. Ja sam to saznala tek 1958, kad moj otac više nije bio živ. On je moge stvari uradio koje sam ja saznala od pokojnog Nisima Navonovića. Mnogo je pomagao ali nikada o tome nije govorio. Nije se radilo o poverenju, nego nije smeo da govori da mu ne bi stradali žena i deca.
U Izraelu je život bio vrlo, vrlo težak u početku. Smestili su nas u neke barake od pleha u kojima je bio pakao kada se ugreju. Bile su bez prozora, uvek su vrata bila otvorena. Kasnije su nas prebacili u šatore gde su bili prozori, pa je bilo podnošljivije. Vode i kupatila nije bilo. Bili su tuševi na otvorenom prostoru. Tu smo proveli više od pola godine. Dobijali smo pomoć u hrani. Bili su organizovani kursevi hebrejskog jezika. Mi deca smo brzo učuli (jezik), a roditelji su morali da rade i njima je bilo mnogo teže da uče jezik. Posle su nas smeštali u normalne kuće, a to su bile kuće koje su Arapi ostavili. Neki su bežali, a neke su i oterali. Pričalo se da su neke ubedjivali da se vrate jer će posle biti kasno. Kada dodje više Jevreja, neće više biti mesta (za njih). Izrael je mali. Neki se nisu vratili. To su ti koji sada žele da se vrate. U medjuvremenu su se namnožili i mnogo ih je više a zemlje sve manje. Mi smo prvo stanovali u Jerusalimu. Tu smo imali lep stan. Otac je radio fizičke poslove kao i svi. Pravili su saobraćajnice, gradili puteve, kuće i sve što je trebalo. Mama je volontirala kao i ostale žene po narodnim kuhinjama, bolnicama... Nije bilo dovoljno bolnica. Lekara je, na sreću, bilo dosta. U Jerusalimu smo živeli dve godine, a onda smo se preselili na sever jer je moj otac želeo da bude bliže svojoj sestri i bratu koji su preživeli. Njegova sestra nije bila u logoru, ona je do kraja rata bila sa porodicom u Albaniji, a njegov stariji brat je bio u Bergen Belzenu i jedva je preživeo. Tamo je bio sa ženom, sinom i ćerkom. Ta moja tetka Mirjam je imala dva sina i ćerku. (Jedan) njen sin je slučajno uhvaćen na ulici u Mitrovici i bio je u Bergen Belzenu. I on je jedva ostao živ. Njega su i tukli, on je i iskakao iz voza i lomio ruke, noge i preživeo je. Bilo mu je sudjeno da živi. Njegovi roditelji uopšte nisu znali da je on bio na ulici gde je u raciji i uhvaćen. Tetka Mirjam je usvojila dva dečaka iz Francuske, siročići su bili. Bila je bogata sa decom, tako je uvek govorila. Doživela je duboku starost u Izraelu. Stric je živeo nedaleko odatle, u Nescioni, sa strinom, sinom i ćerkom. Njegov sin ima sada blizu devedeset godina, a ćerka je moje godište. I ona je živa. Radila je u Vajcmanovom instututu. To je od moje najbliže porodice sa očeve strane. Sa majčine strane imam samo jednog brata od ujaka koji je još živ. Većina je stradala po logorima. Dva brata koji su preživeli i koji su bili u Izraelu, više nisu živi. Čak ni njihova deca. Moj otac je jednom napravio (spisak) i jedva dao bratu taj podatak da je preko 78% porodice i sa očeve i sa majčine strane stradalo po logorima. Sa majčine strane je više stradalo. Saznali su da je mamin otac bio haham, znači (kao) rabin. Nije bio rabin jer nije imao rabinsku školu, ali je imao tu skraćenu školu i vršio je službu volonterski. Po toj liniji je majčina porodica više proganjana.
Kada su počeli Jevreje da skupljaju, kada je počeo haos i kada smo se spremali da bežimo, otac je, uz pomoć prijatelja ili novca, ne znam kako, uspeo da svima nama nabavi lažne papire. Znači, njemu, mami, mom bratu Mošeu, sestrama Buni i Alegri i meni. Najmladji brat Jakov se rodio posle rata. On na sreću nije bio u logoru. Tada je otac promenio prezime na Avramović i to Beraha je izbrisano. Sa tim lažnim papirima smo bežali za Albaniju. To (prezime) Avramović je ostalo sve do posle rata. Kada smo došli u Izrael vratili smo (naše prezime) Beraha.
..................................................................................
__________________________________________________________________________________________________________
Dijamanti's Photo Album
__________________________________________________________________________________________________________
Dijamanti's Photo Album
__________________________________________________________________________________________________________